Tema predstave može da se poveže sa aktuelnim problemima kao što su kritičko razmišljanje, uticaj predrasuda, važnost pojedinačne odgovornosti u društvenim pitanjima i pravdi, kao i način na koji mediji oblikuju naše stavove.Danas je prisutan veliki pritisak da se uskladimo sa mišljenjem većine, bez razmatranja svih činjenica i okolnosti. Na društvenim mrežama, u politici ili čak u svakodnevnim razgovorima, ljudi često pristaju na jednostavne zaključke, bez dubljeg razumevanja ili kritičkog razmišljanja. Predstava nas podseća na važnost individualnog mišljenja i otpora prema predrasudama.

Mnogi od porotnika donose zaključke na osnovu svojih ličnih predrasuda prema mladiću sa siromašnog područja. Slično tome, i danas se u društvu često suočavamo sa predrasudama prema različitim društvenim grupama – bilo da se radi o migracijama, manjinskim zajednicama ili ljudima iz različitih ekonomskih slojeva. Predstava nas podseća na važnost prepoznavanja i suzbijanja tih predrasuda kako bi doneli pravedne odluke.

U predstavi, Porotnik broj 8 postavlja pitanje šta znači biti odgovoran za nečiji život, a to pitanje je danas još uvek vrlo relevantno. Kada govorimo o sistemima pravde, bilo da je to u kontekstu sudskih procesa ili donošenja političkih odluka, često se suočavamo sa pitanjem koliko su naši postupci pravedni i koji su realni efekti tih odluka na živote drugih.

Pravda, znači pravilno donošenje odluke koja je utemeljena na razumevanju svih činjenica i okolnosti. Porotnici, kao kolektiv, imaju odgovornost da osiguraju da svaka osoba, bez obzira na poreklo, društveni status ili druge okolnosti, bude tretirana pošteno. U tom smislu, njihova odgovornost nije samo da presude u slučaju, već da preispitaju i testiraju sopstvene stavove, da donesu odluku koja je pravedna, a ne brza ili lakomisleno doneta. Krivda u ovom kontekstu može biti više filozofsko pitanje nego pravno. Ako su porotnici doneli pogrešnu odluku, oni snose odgovornost za posledice koje ta odluka može izazvati, bilo da je reč o životu optuženog ili o društvenoj nepravdi. Na kraju, porotnici su u poziciji da odluče o nečijoj sudbini, i ta odgovornost je ogromna. U predstavi, porotnici koji se inicijalno slažu sa krivicom pre nego što se pojavi sumnja, pokazuju kako lako može biti doneti brz zaključak, bez dubljeg razumevanja situacije.

U društvu u kojem je poverenje u pravosuđe ozbiljno narušeno, u kojem se presude često donose pre saslušanja, a brzina i forma zamenjuju pravdu i suštinu — nameće se pitanje: gde nestaje odgovornost? Kada institucije zakazuju, savest postaje poslednje utočište istine. Dvanaest porotnika, zatvorenih u jednoj prostoriji, suočeno je sa zadatkom koji prevazilazi jedno ubistvo.To je ogledalo nas samih — naših sumnji, strahova, uverenja, ćutanja. Jedanaest glasova sigurnih u krivicu. I jedan koji ne pristaje na jednostavne odgovore.

„1:11“ nije drama samo o suđenju. To je priča o sistemu u kojem pojedinac postaje broj, a pravda – apstraktan pojam. Postavlja se pitanje: da li istina ima šansu tamo gde je sudnica formalnost, a presuda kolektivna olakšica? I koliko je naša potreba za sigurnošću spremna da žrtvuje temeljne vrednosti na kojima bi društvo trebalo da počiva? Ova predstava poziva na preispitivanje. Ne samo pravosuđa, već i lične odgovornosti.Jer ako pravda prestane da bude zajednička vrednost — postaje privilegija. A onda je pitanje vremena kada će svako od nas doći na red.